RAZGOVARAO: Branislav STANKOVIĆ
Koliko je za istoričara izazov da se bavi popisom civilnih žrtava koje su stradale za vreme i posle velikog rata?
– Za istoričara je veliki izazov i ljudski i profesionalni baviti se popsivanjem civilnih žrtava rata, kao i revolucionarnog terora koji je usledio u deceniji iza Drugog svetskog rata. To je šansa, ne samo za naučni već u prvom redu, za društveni doprinos suočavanju sa nasiljem i zločinima u ime totalitarnih ideologija koje su obeležile istoriju 20. veka, ne samo u Srbiji i Jugoslaviji već u celom svetu. U nekim slučajevima radi se o dugo strogo tabuisanim ili vešto zaobilaženim temama koje su još uvek, na neki način, ,,vruće“. Pre samo par decenija pokretanje i pokušaj objektivnog istraživanja ovakvih pitanja vodilo je autora na sud pa i iza rešetaka. Stoga, ove bolne teme danas traže istorijska preispitivanja kako bi na neki način doprineli ispravljanju velikih nepravdi prema određenim društvenim slojevima i nacionalnim grupama i osudili zločine koje su se desili. Veliki je i odgovoran zadatak baviti se ljudskim pravima i represijom, ujedno, meni i velika čast, imajući u vidu da njen značaj nadilazi naučne potrebe i stavlja u prvi plan čoveka i život naspram uskogrudosti i manipulativnosti ideologija i politike.
Tri kruga nasilja
Istraživali ste tabu teme: masovne likvidacije, Goli otok i druge logore, prinudni otkup i kolektivizaciju. Do kakvih rezultata ste došli?
– U Srbiji posle Drugog svetskog rata bila su tri kruga nasilja potpuno u skladu s Lenjinovom tezom o etapnoj revoluciji, o kojima se do skoro malo pisalo na objektivan način. Prvi val revolucionarnog terora ili ,,dilja čišćenja“ 1944-1945. je bio najžeći – podrazumevao je likvidaciju uglavnom bez suđenja ili, ređe, sa farsičnim procesima na desetine hiljada ljudi, protivnika revolucije po optužbama za kolaboraciju i ratne zločine. Po razmerama i brutalnosti ovaj val represije je neuporediv sa bilo kojom evropskom zemljom u tom vremenu iako je bilo iskakanja i na Zapadu (Francuska). Po istom scenariju od Vranja do Subotice ljude su pripadnici OZN-e privodili prema unapred sačinjenim spiskovima ili dojavama građana koje su se slabo proveravale. Nakon kratke istrage gde je neretko primenjivana i tortura ljude su streljali u grupama od 50 do 100 tokom večeri na lokacijam u blizini gradova – šumama, na obalama reka, u parkovima itd.). Te lokacije su postajale i ostajale tajne gobnice do danas. O njima su uredno vodjene knjige i spiskovi streljanih koje se danas nalaze u arhivama.
Među streljnima zajedno sa manjim brojem istinskih zločinaca su streljani mahom civili najrazličitiji profesija i socijalnih grupa – profesori, studenti, imućniji seljaci tzv. kulaci, bivši političari, sveštenici, ima i glumaca, novinara, učenika, advokata, rečnih policajca i saobraćajaca. Čak je i sekretar Crvenog krsta u Srbiji streljan. Bilo je svakakvih bizarnih slučajeva u tom teškom i ostrašćenom vremenu, sa prljavom vodom izbacivala se i čista. Ratna osveta s jedne i isključivost boljševičke ideologije po meni su dva osnovna ključa za razumevanje ovog nasilja. To ne negira činjenicu da bi svakako bilo osuda za zločine i izdaju da je tadašnja Jugoslavija bila demokratska i pravna država u meri kao što je to bilo u zapadnim demokratijama. Ovde je pravo bilo zlooupotrebljeno i upregnuto u kola revolucije. U Srbiji je jedan vrstan intelektualac, Slobodan Jovanović, osuđen na doživotnu robiju zbog izdaje iako je rat proveo u Londonu kao predsednik izbegličke antifašistike vlade.
U drugom valu su po Staljinovoj direktivi širom komunističkog bloka na sudski način uglavnom eliminisani tzv ,,saputnici revolucije“, pripadnici levih zemljoradničkih partija ili socijaldemokrate koje su u prvoj fazi sarađivali voljno ili nevoljno sa komunsitima. Tako je suđeno Dragoljubu Jovanoviću, lideru zemljoradničke levice, koji je osuđivan i pod diktaturom Kralja Aleksandra na tri godine. Sada je zbog protivljenja revolucionarnim merama i kolektivizaciji sela osuđen čak na devet godina zatvora. U Hrvatskoj je osuđen Toma Jančiković, lider Hrvatske seljačke stranke, u Sloveniji Čartomir Nagode je osuđen na smrt. Bilo je procesa i u Bugarskoj. Nikola Petkov (na smrt), Rumuniji (Juliu Maniu i Mihalke), Mađarskoj (Đ. Donat i drugi iz Partije sitnih posednika) itd.
Treći val i najbrutalniji posle 1944. usledio je nakon Staljinove ekskomunikacije Tita iz komunističke porodice 1948. godine i osuđujuće po jugoslovenke komuniste Rezolucije Informbiroa. U jednom šizofernom procesu dokazivanja, pravovernosti staljinističkoj dogmi s jedne strane stradali su ,,kulaci“ kao protivnici kolektivizacije po sovjestskom uzoru i ostaci građanske opozicije (Borislav Pekić i SDO, Dragić Joksimović, Kosta Kumanudi…) a s druge strane hapse se partijske pristalice koje su optužene da se dvoume ili iskazuju simpatije prema Staljinu. U istoj ćeliji su se tada mogli naći, nije nikakav vic, dva čoveka – jedan zato što je optužen da je veličao Staljina i drugi zato što je govorio protiv Staljina i boljševizma.
Uhapšeno je preko 56.000 ibeovaca, 16.500 je prošlo najveći gulag Goli otok, više od 500 se nikad nije vratilo nikad. No, najstrašnije sa ovim najzapadnijim gulagom je to što se po prvi put u istoriji nasilja na ovim prostorima politički osuđenik primorava na revizuju mišljenja. Kako? Tako što se pod teškim batinama iznuđuje priznanje i traži da se optuži što više ljudi. I tu nije kraj. Od revidiraca se traži da učestvuju u zverskom premlaćivanju ,,bande“ koja još uvek nije promenila mišljenje. Te 1950. zatvori su bili puni kao nikad u Srbiji: narodni neprijatelji, kulaci, ibeovci, svi na jednom mestu….
Ukupno, bilans perioda 1944-1953. u Srbiji je najmanje preko 60.000 mrtvih, (najviše kao posledica streljanja bez suda i logorisanja), preko 200.000 koji su prošli kroz logore i zatvore po raznim osnovama sa, ili često i bez suđenja (ibevoci i kulaci), bez suđenja.
Autor ste veoma posećene izlozbe „U ime naroda!“ o političkoj represiji 1944-1953. godine u Srbiji. U Vojvodini su jedino Pančevci imali priliku da je vide. Kakva je šansa da bude otvorena i u drugim vojvođanskim gradovima?
– Projekat U IME NARODA! je posvećen žrtvama komunističkog režima u Srbiji i dugogodišnjim tabu temama: likvidaciji narodnih neprijatelja, političkim suđenjima, Golom otoku i drugim logorima, progonu kulaka u vreme prinudnog otkupa i kolektivizacije. Izložba „U ime naroda!“ bila je projekat grupe entuzijasta koja je sarađivala sa Državnom komisijom za tajne grobnice koja je imala osnovnu nameru da sazananja kroz dokumentaciju koja nam je bila dostupna, video, dokumentarni, fotografski i drugi materijal na moderan, multimedijalan i interaktivan način predstavimo široj javnosti. Izložbu su mahom finansirali građani i pojedinci uz minimalno učešće državnih fondova što je presedan za ovako veliki projekat kod nas.
Izložba je izazvala veliku pažnju javnosti uz podršku i učešće mnogih javnih ličnosti, istoričara i umetnika – Dušan Kovačević, Goran Marković, Jelisaveta Karađorđević, Pero Simić, Predrag Marković, Čedomir Antić, Lazar Ristovski i mnogi drugi. Zabeleženo je preko 56.000 posetilaca, održano oko 60 raznih tribina i projekcija filmova, sa brojnim kontroverzama; različite reakcije, tumačenja i diskusije, prerastajući formu muzejske postavke kroz tribine, projekcije filmova, gostovanja stranih delegacija u događaj za pamćenje. Izložba je premijerno bila postavljena od aprila do avgusta 2014. u prostoru Istorijskog muzeja Srbije u Beogradu, a potom 2015. u Spomen-parku „21. oktobar“ u Kragujevcu, Narodnom muzeju Kraljevo. Od aprila do juna 2015. godine bila je postavljena u orginalnom zatvorskom prostoru gde je danas Narodni muzej u Pančevu.
Naša je želja da pitanje ovog projekta trajno rešimo i trajno udomimo negde u Beogradu ili nekom većem gradu u Srbiji jer smatramo da je to Srbiji potrebno. I da kultura sećanja i na ove žrtve mora postojati. U međuvremnu voleli bismo da izložba bude prikazana u još nekom gradu jer ima interesovanja kod građana, ali to je pitanje za kulturne insitutcije u Vojvodini.
Šta se dešava sa Državnom komisijom za tajne grobnice?
– Državna komisija za tajne grobnice je trenutno na tankom ledu. Niti je ugašena, niti dobija neka sredstva za rad, volonteri i saradnici i dalje prikupljaju građu i ažuriraju bazu potpuno na dobrovoljnoj osnovi. Ipak veliki je doprinos komisije što je konačno posle sedam decenija ušla u arhive tajne policije, suočila se sa knjigama i spiskovim streljanih koji nepobitno dokazuju razmere zločina „U ume naroda!“. Upravo na snovu tih arhiva kao Komisija popisali smo oko 60.000 lica ubijenih posle septembra 1944. i evidentirali oko 215 lokacija tajnih grobnica. Ova baza je pomogla u stotinama slučajeva rehabilitacije u Srbiji gde su potomci upravo na osnovu interne baze dolazili do podataka i naziva arhiva u kojima mogu naći tragove o svojim najbližima.
Što se tiče ekshumacija i obeležavanja tajnih grobnica tu se nije mnogo uradilo. Osim ekshumacija na dve lokacije u Srbiji (Boljevac i Kragujevac) nije učinjeno ništa na tom planu. Nije preduzeto ništa ni na postavljanju spomen obeležja. Postoji predlog udruženja žrtava da se u Beogradu podigne jedan zajednički spomenik svim žrtvama komunističkog režima, svim ljudima koji su izgubili slobodu ili život iz političkih i ideoloških razloga ali to je još na dugačkom štapu.
Rehabilitacija Draže Mihailovića je pravedna
Srbi su veoma osetljivi kada je reč o veličanju Ante Pavelića i Alojza Stepinca, jer se njihovi zločini ovde još pamte. Da li je onda logično da su i Hrvati osetljivi na rehabilitaciju Draže Mihailovića i najavu eventualne rehabilitacije Milana Nedića?
– Srbi su sa pravom osetljivi na veličanje Ante Pavelića čiji su zločini bez premca na ovim prostorima. Prema broju ubijenih to je ubedljivo najkrvaviji režim na tlu bivše Jugoslavije. Naravno, bilo je zločina počinjenih i od strane četnika i pripadnika JVO u NDH kao i svih drugih formacija u jednom višestrukom, građanskom ratu, po više osnova. Gotovo nijedna vojska tu nije čista… Ali, porediti genocidni sistem u NDH i zločine gerilskih antifašističkih i drugih formacija je u najmanju ruku neprimereno, i po meni sa krajnjom političkom namerom i izjednačavanju krivice i nategnutim simetrijama na kojima je, uostalom, počivala bivša Jugoslavija.
U slučaju Pavelića radi se o logorima smrti i stotinama hiljada ljudi koji su u njima završili i radi se o jednom voljnom kolaboracionističkom režimu nad čijim su se zlodelima čak i nacisti zgražavali. Nedić je bio, iako nevoljni, predsednik kolaboracionističke vlade pod nemačkom okupacijom i ta bi ga činjenica kandidovala za sud i da nije bilo komunističke revolucije već da su pobedile snage verne vladi u Londonu bez obzira na to da li je odgovoran i u kojoj meri za zločine. Nedić, Kosta Pećanac i Ljotić su kao izdajnici zemlje od strane vlade u Londonu stavljeni na spisak za suđenje zbog teškog dela veleizdaje. Nedićeve i Ljotićeve snage su pored komunista progonile i pristalice Ravnogorskog pokreta otpora sve do pred kraj rata. U mnogim krajevima vodio se trostruki građanski rat između prokomunističkog pokreta, rojalista i Nedićevih snaga.
Ipak, Nedić se ne može izjednačiti s Pavelićem, Kvislingom u Norveškoj, pa ni sasvim s Petenom u Francuskoj. Nedić nije dobrovoljno i sa oduševljenjem prihvatio mesto predsednika vlade, niti je sa cvećem sačekao Nemce kao oslobodioce, niti je bio peta kolona. On se tek posle Aprilskog rata i razaranja zemlje i velike opšte i lične tragedije u uslovima surovih nemačkih odmazdi i ucena prihvatio da sedne u „vruću“ stolicu, oko koje se nisu baš otimali. Njegovi apologeti čak tvrde da je bio svestan da će Nemačka izgubiti rat, a on biti kažnjen na sudu. Pravdao je odluku interesima naroda koji treba da opstane u uslovima genocida u NDH, hiljadama izbeglica sa okupiranih područja Jugoslavije (više hiljada Slovenaca i drugih) i realnom pretnjom rasparčavanja i onog što je ostalo od Srbije.
Milan Nedić – dokazani kolaborant
Mogu li se uopšte porediti uloge Draže Mihailovića i Milana Nedića u Drugom svetskom ratu i koliko je dobro upoređivati ove dve ličnosti?
– Porediti generala Mihialovića je moguće samo sa generalom De Golom, a Peten bi u Srbiji bio Nedić, dok Ante Pavelić nema pandana na evropskom nivou za poređenje. To nije nikakvo veličanje uloge ministra vojske jugoslovenske Vlade, to je fakat potkrepljen sa hiljadama dokumenata. Nedić je bio predsednik kolaboracionističke vlade, a Mihailović minstar vojni vlade u egzilu i vođa pokreta otpora. O tome svedoče nemačke poternice za njim, brojne nemačke objave o likvidacijama njegovih pristalica po celoj Srbiji i na Banjici, hiljade robijaša u logorima Dahau, Mauthauzen, Aušvic tokom celog trajanja rata. O tome svedoči ne samo propaganda i podrška saveznika sve do 1944. već i odlikovanja posle rata od strane amerikog predsednika Trumana i francuskog De Gola za ratne zasluge. O tome svedoči i akcija Halijard u leto 1944. kada je sprovedena akcija spasavanja 500 američkih pilota koji se nisu mogli pojaviti na montiranom procesu 1946. godine.
Mihailović i Nedić su slični samo u jednom da su obojica bili srpski oficiri odlikovani za zasluge u Prvom svetskom ratu dok im se koncepcija u drugom ratu sasvim razlikovala. Jedan je pokrenuo prvi pokret otpora u Evropi u vreme kad je Nemačka bila najjača, a potom nakon surovih nemačkih odmazdi i gušenja ustanka pasivan otpor i čekanje na akcije saveznika (poput De Gola u Francuskoj). Drugi je bio za kolaboraciju, red i mir uz oslon na Nemačku u cilju spasavanja života. Sukobi među njima su bili ozbiljni, ali ih je ujedinjavao antikomunizam jer su boljševike smatrali revolucionarnim elementom koji želi da rat iskoristi za rušenje države kojoj su se zakleli oficirskom čašću. Ipak čak i tada na kraju rata pred boljševičkom opasnošću ništa nije bilo od njihove saradnje, pre svega, voljom Mihailovića. Za Mihailovićevu rehabilitaciju, mislim da je pravedna dok Milan Nedić nema osnova za rehabilitaciju (iako se naravno ne može izjednačiti sa Pavelićem), ne samo zato što nije suđen već i istorijski, jedino je možda sporan pravni osnov po kojem je u ono vreme članovima porodice uzeta imovina, ali to je drugo …Iako po nama nije ni Pavelić, niti Kvisling, Nedić bi kao dokazani kolaborant, predsednik okupacione vlade, bio u svakoj zemlji osuđen. Jedino što je pitanje da li bi mogao da pred sudovima u demokratskoj državi dobije vremensku kaznu umesto smrtne. U tom slučaju bi prošao kao francuski kolaboracionist general Peten, što je možda i njegova prava mera.
Naslovna fotografija: Dr Srđan Cvetković, snimio Nikola Vlahović